Ukoliko je prva godina vreme kada svet upoznaje bebu, onda se druga godina može nazvati “Beba upoznaje svet”. Druga godina života razvojno, medicinski i psihološki je veoma izazovna, a neki je smatraju i “najtežom” u odgajanju deteta. Karakterišu je pre svega veliki razvojni skokovi i punopravno članstvo deteta u životu porodice.

U drugoj godini dete je već prohodalo, potom počinje da trči, penje se i silazi niz stepenice. Veoma je aktivno i brzo, skakuće na obe noge, uzima po više predmeta ili igračaka odjednom i premešta ih na druga mesta, poseže za mnogim predmetima iz okruženja jer želi da ih ispita i upozna. Zbog navedene pojačane aktivacije, roditelji moraju biti na naročitom oprezu, jer su deca sklona padovima i povredama. Rečju-dete sada motorički mnogo toga može, ali malo toga zaista razume. Ne ume još uvek jasno da pojmi odnos uzrok-posledica, niti da predvidi opasnost mnogih situacija, tako da je važno stalno ga držati na oku ili kreirati što bezbednije okruženje dok se igra. Roditeljima se savetuje da budu “jedan korak iza mališana” koji je krenuo u pohod na privlačni svet koji ga okružuje, ali da ni u kom slučaju ne preteruju u strahovima od mogućih povreda. Prezaštićavanje deteta i ograničavanje njegove prirodne radoznalosti će ga kočiti u sveukupnom kognitivnom razvoju, tako da je važno da roditelji nađu pravu meru i balans.

U drugoj godini dete uči i razvija se kroz igru. Veoma je važno da bude stimulisano adekvatnim igračkama koje odgovaraju njegovom uzrastu. Kocke, lopte, slikovnice, odnosno sve igračke koje razvijaju finu motoriku jer zahtevaju umetanje, hvatanje sitnih predmeta ”pinceta” hvatom, guranje ka sebi i od sebe, povlačenje, bacanje i dohvatanje, pritiskanje, proizvodnju zvukova i sl. doprineće razvoju vašeg deteta i zadovoljiti njegova interesovanja. Naravno, apsolutno je bespotrebno, čak i kontraproduktivno dete zatrpati velikim brojem igračaka, jer time nećemo ubrzati njegov intelektualni razvoj, naprotiv možemo ga oštetiti gomilanjem stimulusa.

U uzrastu između druge i treće godine života dete počinje da govori. Najpre će komunicirati jednom rečju i gestom, kasnije će početi da koristi frazu od dve imenice (npr.”Mama voda”), da bi u uzrastu od oko 18 meseci spojio imenicu i glagol (npr. “Mama daj!”). Veoma je važno da dete bude od samog rođenja izloženo verbalnoj stimulaciji, da sluša govor ukućana i da se sa njim” razgovara” od prvog dana, da mu se priča, peva i čita. Pred kraj druge godine dete će umeti da traži da jede i pije, izgovarati rečenice od tri reči, njegov vokabular će brojati i do 250 reči. Umeće da odgovori na jednostavna pitanja i da izvrši i dva verbalna naloga odjednom. Razlog za zabrinutost postoji ukoliko se dete već približava trećem rođendanu, a ne govori i ne razume govor, te je potrebno da se obratite vašem pedijatru koji će vas uputiti u razvojno savetovalište.

U emotivnom i socijalnom smislu druga godina života deteta je veoma izazovna za roditelje jer se tada pojavljuje jogunasto i inadžijsko ponašanje. Dete je sklono da se ponaša prkosno, da beži od roditelja, odbija da uradi nešto i da veoma burno negoduje. U ovom uzrastu se prvi put pojavljuju tantrumi koji su za roditelje veoma uznemiravajući i traumatični. Tantrumi, odnosno napadi besa kod deteta, pri kojima plače, viče, vrišti, baca se ili valja po podu, zacenjuje se i šutira, nastaju kao reakcija deteta na neko uskraćivanje potrebe ili želje. Roditeljima su veoma iscrpljujući i neprijatni, naročito ako se dešavaju u prisustvu drugih ljudi ili na javnom mestu.

Veoma je važno shvatiti da navedeno ponašanje nastaje kao rezultat još nedovoljne zrelosti deteta i njegove nemoći da samoreguliše svoje emocije i potrebe. Dete biva preplavljeno veoma jakim afektom i nije u stanju da samo izađe na kraj sa njim, te je potrebno da mu u tome pomognemo, učeći ga na taj način strpljivo da izađe na kraj sa svojim osećanjima. Tantrumi nastaju onda kada su detetu uskraćene neke  elementarne potrebe kao što su potreba za hranom, snom, sigurnošću i povezanošću, ali ono nije u stanju da ih prepozna i komunicira kao takve, nego frustraciju zbog njihovog nezadovoljenja “pomera” na neki objekat ili situaciju. Dete koje ima tantrum u tržnom centru zbog toga što želi da mu se kupi neka igračka ili slatkiš je najverovatnije umorno, gladno, žedno ili pre toga nečim uznemireno i razdraženo. Dakle-tantrumi su faza u emotivnom razvoju dece i signali da je detetu neka bitna potreba osujećena, a nikako znak histerije ili razmaženosti. Roditeljima se savetuje da u ovim situacijama ostanu smireni i da ni u kom slučaju ne dozvole sebi da i sami budu preplavljeni negativnim emocijama. Potrebno je ostati sabran, biti kraj deteta, pomoći mu da se umiri blagim glasom ili zagrljajem, utešiti ga i reći mu da ste tu za njega. Važno je detetu reflektovati njegove emocije, izgovoriti ih umesto njega, npr.

”Vidim da si jako ljut i uznemiren sad, razumem te, tu sam za tebe”, jer ih na taj način učimo da osećanja verbalizuju. Izuzetno je važno ostati dosledan i nepopustljiv, ne kupiti tu igračku ili slatkiš. Na taj način dete učimo da ga takva vrsta emotivnih reakcija neće dovesti do željenog cilja, te će se navedeno nepoželjno ponašanje posle samo nekoliko ponavljanja ugasiti, jer nije dovelo do efekta koje je dete očekivalo. Objasniti detetu zašto smo mu rekli ne i odbili to što je očekivao i ponuditi mu neku prikladnu i prihvatljivu alternativu, jer će ono tako imati osećaj da ima barem malo kontrole u onome što mu se dešava (“Kod kuće ćeš pojesti slatkiš koji imamo posle ručka”).

Druga i treća godina života su takođe vreme kada dete biva uključeno u vršnjački kolektiv, odnosno u jaslice, jer su roditelji na poslu, tako da su vrlo stimulativne za socijalni razvoj deteta. Dete najpre ume da se igra samo, zatim pored drugog deteta, a kasnije i sa drugom decom. Postepeno shvata pravila jednostavnih dečijih igara, uči da nije centar sveta, da za neke stvari mora da sačeka strpljivo svoj red. Uči da bude odvojeno od roditelja i uspostavlja emotivne veze i van porodice.

U tom uzrastu infekcije različitim virusima i bakterijama su veoma česte, s jedne strane zbog boravka u kolektivu, s druge strane zbog izgradnje imuniteta. Do polaska u vrtić dete je bilo u kontaktu samo sa ukućanima, a time i zaštićeno od infekcija, a sad se roditeljima čini kao da je stalno bolesno i da konstantno posećuju pedijatra. Najčešće su to respiratorne infekcije, zapaljenja grla i uha, čiji su uzročnici virusi i bakterije i koje su uglavnom bezazlene. Traju oko nedelju dana i leče se uz adekvatnu simptomatsku terapiju i ishranu, a kada je potrebno i antibioticima. Pedijatar će vam objasniti da se na taj način vaše dete “prokužava”, te da njegov imunitet time stvara antitela na mikroorganizme koji ga okružuju. Do polaska u školu, vaše dete će preležati i do deset infekcija godišnje. Da bi ih lakše prebrodilo najvažnije je da se kvalitetno i raznovrsno hrani, dovoljno spava i odmara, kreće se i bude aktivno, te da bude vakcinisano u skladu sa predviđenim kalendarom vakcinacije.

Violeta Pivnički, dipl.psiholog